11.09.2017. / 18:56h Košarka - Selektor košarkaške reprezentacije BiH

Duško Vujošević: Teško je biti selektor BiH!

Duško Vujošević: Teško je biti selektor BiH!
U velikom intervjuu za Oslobođenje selektor košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine govori o svom zdravstvenom stanju, poziciji koju obavlja, političkim porukama, medijskim napadima, novinarima, igračima koji će pojačati selekciju u kvalifikacijama, Eurobasketu, te o tužbi u Partizanu.

Panični i katastrofalni izvještaji su stizali iz Srbije, kada je selektor košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine Duško Vujošević primljen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, djelovalo je kao da su ga neki čak i otpisali.

No, Vujošević ističe da to baš nije tako. U velikom intervjuu za Oslobođenje selektor BiH kazao je da nije sve bilo tako kako su mediji iz Srbije izvještavali, ali i da ne zna da li je neko namjerno napravio situaciju senzacionalnom.

Podsjećamo, popularni Dule povrijedio je prst lijeve noge na meču BiH - Švedska u Zenici. Vodio je zmajeve u Slovačkoj, nakon čega je prebačen u Beograd. On nije bio u mogućnosti da vodi bh. reprezentaciju u Armeniji, a bez njega su naši košarkaši ostvarili pobjedu vrijednu plasmana u kvalifikacije za Mundobasket 2019.

- Što se tiče noge, ide ka veoma dobrom završetku, ka totalnom izlečenju. To nije izgledalo tako u Slovačkoj, jer jer krenula upala, nije se dobro dijagnosticirao razlog, kako je ona krenula, a razlog je bio udarac, koji se desio na poluvremenu utakmice sa Švedskom, gde sam od nervoze udario levom nogom u neki maserki sto i taj udarac je naišao na povišen šećer. Upala jeste krenula, međutim nije sama po sebi, tako da u startu dijagnoza nije bila dobra, a stanje nije bilo jednostavno i da se nije intervenisalo onako kako jeste, ne znam kakve bi sve posledice bile, zbog toga što je moje zdravstveno stanje složeno. Ja sam šećerni bolesnik, što je izazvalo bolest bubrega, pa i ta upala na prstu leve noge morala je da se posmatra u tom kontekstu i neki je predlog bio da legnem nekoliko dana u bolnicu. Pošto sam ja došao u bolnicu bez uputa, morao sam da budem primljen formalno kao hitan slučaj, a onda je to neko iz te bolnice preneo u štampu, gde su željni tih senzacija i tih naslova, koji uslovno rečeno prodaju štampu, pa je verovatno to razlog takvog nekog katastrofičnog izveštavanja u dobrom delu štampe. Da li je neko stvarno želeo da bude tako, u to ne mogu da ulazim, ali to nije bilo bazirano niti na razgovoru sa mnom, niti na razgovoru sa lekarima koji mene prate. Situacija nije bila jednostavna, ali nije bila ni komplikovana kako su to neki predstavili, kaže Vujošević.

Iz sadašnje perspektive, je li teško ili lahko biti selektor košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine? Mislim na sve otkaze igrača, političke poruke upućivane iz Igokee, pa i medijske napade zbog toga kakvu majicu nosite.

- U suštini nije lako biti selektor BiH iz razloga što ne postoji kult reprezentacije, odnosno u nekim prethodnim situacijama i akcijama je ono što je bilo razbijeno. Ne postoji ni potrebna logistika na nivou bilo koje reprezentacije i uslovi putovanja nisu naprimer idealni, celokupna organizacija bi morala da bude bolja i teško je koncentrisati u Bosnu i bilo šta što reprezentuje celu državu da stvarno bude nešto na čemu je fokus i na čemu je i neka potpuna koncentracija kada su u pitanju načini izveštavanja u javnosti, pritisak koji se u javnosti pravi za odazivanje i igranje za tu reprezentaciju.

Put Alije Đerzeleza

Prosto struktura zemlje se odražava u svakom segmentu društva, pa tako i na sport i ono što me je iznenadilo jeste da postoji malo iz one priče Iva Andrića “Put Alije Đerzeleza” - čim čovek smanji distancu, izgubi se neki respekt i počnu onako da ulaze u sitna creva i prave raznorazne analize, počev od zdravstvenih, pa i drugih vrsta. Onda sam bio iznenađen da je u bilo kom delu naroda teško naći opšti i zajednički interes. Pojedini novinari za relativnu skromnu cifru budu kupljeni da budu portparoli određenih igrača, pa da brane neke njihove ne baš mnogo moralne pozicije. Ali ono što se u toj složenoj situaciji sa igračima desilo, ostali su oni koji su želeli da igraju za BiH i koji su želeli da napreduju, koji su radili sa strašću i sa ljubavlju. To je kod mene izazvalo dobar odnos i bez obzira na tešku situaciju, uspeli smo da napravimo rezultat koji jednog momenta stvarno nije bio očekivan.

Što se tiče Igokee, ljudi iz tog kluba su se ponašali kao da sam ih uzeo na zub, ali to nije tačno. Ne postoji ni jedan jedini razlog da bih ja njih uzeo na zub kad je košarka u pitanju.

Pitali ste i za majicu koju sam nosio, a koju su mi neki zamerali - to je glupost koju ne želim mnogo da komentarišem. Prvo, u ovim gladnim godinama nisam se nikad najeo onoga što se ne jede. I ni u jednoj situaciji nisam čovek, koji kad se menja katanac, menja i glavu. Poznato je da sam ja neko ko nije nacionalista i ko ljude gleda ne po tome ko je šta, nego kakav je ko. I na seminaru koji je organizovala trenerska organizacija Srbije su nošene te majice, kao neka uniforma i ja sam je s ponosom nosio, jer sam član te organizacije. Ono što imam da zamerim u Srbiji, kažem jasno i glasno u Srbiji, te ne smatram da je nositi majicu sa grbom Srbije, koja je, ponavljam, uniforma za taj seminar, nešto nečasno. No, svako gleda iz nekog svog ugla i određeni sud, ocenjuje i toga koji meni sudi, tako da što se tiče toga - potpuno sam čist i rastrećen i zaista me ne interesuje šta ko misli i priča o tome. Ja pričam ono što ja mislim i ponašam se u skladu sa nekim svojim uverenjima, a to što je na ovim područjima uslov da bi vas neko prihvatio da neke druge mrzite - nije moj stil.

Da se vratimo košarkaškom terenu. Gospodine Vujošević, jeste li poslije poraza od Švedske u Zenici vjerovali da ipak možemo da prođemo pretkvalifikacionu grupu?

- Nisam ni verovao, niti gubio veru. Jednostavno ide novi dan i toga dana je potrebno izazvati određene reakcije i napraviti poslove. Ono što je bilo sasvim sigurno jeste da se nećemo predati. To je bila jedina utakmica da smo slabo odigrali, od pripremnih, pa do kraja pretkvalifikacija. Uvek se dese takve utakmice, ali da nismo verovali da možemo da prođemo - ne bismo prošli. Nakon tog momenta, ta vera nije bila mnogo velika, već je to više bila želja i potreba. Bitno je da kažem i ponovim da smo od prvog momenta radili sve ono što je potrebno da se posle tog poraza ekipa stabilizuje i da predstojeće susrete dočeka spremno.

Kako ste se osjećali nakon utakmice u Armeniji s obzirom na veliku borbenost i želju igrača, a onda nakon pobjede poruke košarkaša da je ta pobjeda za Vas?

- Moram da vam kažem da sam bio srećan. A sreću u životu nije moguće često imati i tog momenta sam stvarno bio srećan, ali momenta.

Ovaj rezultat u pretkvalifikacijama, koji jeste uspjeh, je li maksimalni domet ekipe koja je igrala u ovim pretkvalifikacijama?

- U pravu ste za uspeh, jer to jeste, a maksimalni domet jeste za pretkvalifikacije i moramo biti realni. Sad za kvalifikacije moramo da se pojačamo, gledajući na poziciji stranca šta može da se uradi. Onda računamo na Stipanovića (Andrija), Kikanovića (Elmedin), Miloševića (Milan), jer su to igrači koji imaju kvalitet i dopunjavaju nešto što je ovoj ekipi falilo, a ne ruše neku njihovu fanatičnu posvećenost i energiju. Znači, stranac i ta tri igrača su nešto što prvo pada napamet, a videt ćemo šta bi još moglo da znači pojačavanje ekipe, a ne razbijanje te neke teško napravljene atmosfere.

A Nemanja Gordić?

- To je prošlo i ja sam s njim dva puta razgovarao u Beogradu i posle toga nije došao na okupljanje i ne bih to više komentarisao.

Koliko pratite Eurobasket i kako vidite nastupe selekcija iz regiona, kao i naših protivnika u kvalifikacijama Francuske, Rusije i Belgije?

- Belgija pokazuje da ima dobru ekipu. Rusi su većinu utakmica odigrali jako dobro, a Francuzi su slabiji nego što je bilo očekivano. Kada su u pitanju ekipe iz regiona, zaslužuju veliku pohvalu i mi koji malo duže pratimo košarku ne možemo da ne pomislimo koliko bi ustvari reprezentacija Jugoslavije bila dominantna, da nastupa u tom sastavu i da je ta zemlja ostala cela.

S Partizanom ste osvojili što se moglo osvojiti u Srbiji i regionu, a briljirali ste u Evropi, da bi ta priča sada završila tužbom. Znajući koliko Vam znači Partizan, koliko Vam je bilo teško da se odlučite na tužbu?

- Taj kraj s Partizanom, iskreno rečeno, jako teško mi je pao, jer je bio politički uslovljen, a taj prljav posao su prihvatili da odrade moji bliski saradnici i prijatelji. Meni Partizan nije bio samo posao nego način života i velike emocije sam imao prema tome, pa mi je to sve zajedno jako teško palo. Pogotovo što sam ja te poslednje godine radio ne uzimajući praktično ništa zbog te teške finansijske situacije, dajući prioritet igračima, dok je ta radna zajednica u Partizanu sama uzimala prioritet. Način rastanka, gde su oni pokušali da mene isprovociraju da odem, da ne bih mogao da naplatim taj novac s obzirom na to da ti ugovori nisu imali jaku garanciju, jer sam s njima radio gotovo na obećanu reč.

Beskrajno strpljenje

Ta neka njihova želja da ne plate ništa od tog novca, koji sam ja i više nego pošteno zaradio i opravdao rezultatima i proizvodnjom igrača i nekom borbom za klub, bila je očita. Praktično u tom klubu došlo je do totalne promene strukture rukovođenja, da su oni, da bi opstali, pristali da budu neki klub iz senke u odnosu na tog beogradskog konkurenta, a tu je došlo neko rukovodstvo koje pristaje na to. Taj klub je zadržao isto ime, ali je u suštini jako izmenjen. Što se tiče novca, ja sam to trebao da dobijem prije nekih sedam godina. Ja nemam rezervni posao, ni rezervno zanimanje, a niti sam naplaćivao transfere igrača, niti sam uzimao novac na bilo koji drugi način. Taj novac koji imam to je ono što zaradim oficijelno kroz te ugovore i prosto nema mogućnosti, niti prava da to ne naplatim. Eto vi kad dođe prvi u mesecu očekujete da vas neko plati što ste danas razgovarali sa mnom i radili još mnogo tekstova. Kroz ovih sedam-osam godina novac je umanjen kroz neke kazne, sveden na godišnje rate bez ikakvih kamata, a niko se nije javljao, tako da mi tužba nije teško pala, ali teško mi je palo sve što je dovelo do toga. To neko njihovo ponašanje me obezbolilo, kada je u pitanju sama tužba. Normalno, ni to nije bilo jednostavno, ali puno su mi pomogli takvim ponašanjem, da me praktično obavežu da iz nekih najnormalnijih razloga želim da uzmem novac koji sam zaradio, a druge nemam. I moralno su mi pomogli, zbog toga što su bili stvarno nekorektni - od načina rastajanja, pa sve do ovog momenta. Nijednim ljudskim gestom nisu me naterali da razmišljam na neki drugi način, jer svaki čovek ima strpljenje, ali ničije nije beskrajno.

(Vijesti.ba / Oslobođenje)


Komentari - Ukupno 2

NAPOMENA - Portal Vijesti.ba zadržava pravo da obriše neprimjereni dio ili cijeli komentar bez najave i objašnjenja. Mišljenja iznešena u komentarima nisu stavovi redakcije web portala Vijesti.ba!