Sarajevo 3 °C Srijeda 01.03.


09.01.2017. / 19:30h Intervjui - Vuk Drašković

Srbija mora da se potpuno odveže od zločina koji su činjeni u njeno ime

Srbija mora da se potpuno odveže od zločina koji su činjeni u njeno ime
Predsjednik Srpskog pokreta obnove iz Beograda, Vuk Drašković, za Avangardu govori o raspadu Jugoslavije, ulozi državnih službi u tome, paravojnim jedinicama koje su formirane u okviru tih službi, zločinima koje je počinio režim Slobodana Miloševića a od koga je Veće ministara državne zajednice Srbije i Crne Gore, u kome je Drašković bio ministar spoljnih poslova, još 2005. godine tražilo odgovornost za zločine počinjene u BiH, odnosno Srebrenici, zatim o pocesima pomirenja u regionu, pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, politici EU, Rusije i Amerike na Balkanu, “strateškom partnerstvu” Srba i Bošnjaka, te o tome zašto neće biti novih granica, nego će se ukidati i postojeće.

Gospodine Draškoviću, nakon više od 20 godina od sukoba u bivšoj Jugoslaviji, u regionu ponovo raste radikalizacija, ponovo se pojavljuje retorika koja po mnogo čemu podsjeća na onu iz ’90-tih godina, u nekim medijima čak govore o novim sukobima, pa i o novim promjenama granica. Svjedok ste raspada Jugoslavije, raspada Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice Srbije i Crne Gore, a onda i Srbije. Kako će se po Vama razvijati stvari u regionu i hoće li biti novih promjena granica?

DRAŠKOVIĆ: Pre svega, malo se čudim da ste izabrali mene za sagovornika na sve te bolne teme, s obzirom da je ovo vreme mudrosti, vreme velike tolerancije, pameti političara, ljudi koji uređuju medije. Okrenete televizije – uživate, usisavate neku dobrotu i plemenitost. Novine otvorite – nigde ni kapi mržnje ni laži, i onda, bojim se da ću od te opšte harmonije, dobrote, ja malo da odskačem i da ću govoriti neke stvari koje ne postoje, sem u mojoj uobrazilji, u mašti.

Nedavno sam napisao da znam šta će biti u budućnosti, ali ne znam šta će biti u prošlosti. Spomenuli ste da sam jedan od učesnika, i to ne baš beznačajnijih događaja, tog zlog vremena kad je iznenada došlo do ratova i ubistva Jugoslavije. Ali, kad sad čitam memoare, sećanja, istorijske i političke analize iz toga vremena, hvatam sebe u misli: gde se ta prošlost, koju oni sada konstruišu, događala. Oni sada falsifikuju prošlost, menjaju prošlost. I to menjanje čini mi se da je na svim stranama. Šta hoće time da postignu? Verovatno da svako sa svoje strane opravda, nakinđuri, ulepša, svoju krivicu za veliko zlo i svoju ulogu u tom velikom zlu. To veliko zlo je pre svega smrt Jugoslavije, njeno ubijanje i čerečenje. Jugoslavija je htela da živi, bio je to prirodni organizam, i zato su je ubili.

U Nedeljniku sam objavio tekst koji ima karakter virtuelnosti. Pošto sad svi pišu svoju virtuelnu istoriju, i ja sam u tome tekstu napisao svoju virtuelnu istoriju. Taj moj tekst, Kako sam odbranio Jugoslaviju, ovdje je propraćen apsolutnom ćutnjom. Njihove virtuelne istorije koje stvaraju, itekako, dobijaju ogromni publicitet, ali kad napišeš šta bi zaista bilo da njih nije bilo, e onda odmah stave zastor preko tog ogledala. U tekstu sam pošao od pretpostavke da sam pobedio na predsedničkim izborima devedesete godine u Srbiji i detaljno opisao sve šta bi bilo. Više sam nego uveren da bi Jugoslavija i danas bila živa, da bi bila konfederacija tih avnojevskih republika, da bi odavno bila u Evropskoj uniji i u NATO alijansi... Da skratim, sve te priče da se Jugoslavija morala raspasti su najveća laž i zaklon za one koji su skrivili najveći zločin njenog rasturanja.

Vi nikada niste imali dilema oko toga ko je kriv za to?

DRAŠKOVIĆ: Ja ću o tome progovoriti otvoreno i u jednoj svojoj knjizi, romanu koji će biti satkan od priča, od kojih su sve posvećene toj mrtvoj državi, i nama u njoj, i mom detinjstvu, i mojim osećanjima, i reći ću Vam: najveći krivci su bili u Beogradu.

Ko?

DRAŠKOVIĆ: Režim u Beogradu, režim Slobodana Miloševića, komunistički generali JNA, jedna ideologija koja nije prihvatila, nije htela da prihvati stvarnost padanja Berlinskog zida i stvaranja nove Evrope, i nije htela da prihvati slom komunizma u Moskvi. Ti prvi višestranački izbori, kakvi su da su, ’90. godine daju sledeći rezultat – svuda, sem u Srbiji i Crnoj Gori, gube komunističke partije, ili partije koje su promenile ime, a ostale su komunističke.

Za režim u Beogradu, za komunističke generale, svuda se u tim republikama dogodila kontrarevolucija i oni su verovali da je to stanje privremeno, i to su i govorili. U leto devedesete, stvara se generalska komunistička partija supruge Slobodana Miloševića. Oni su govorili da se sovetski drugovi oporavljaju, da taj izdajnik Gorbačov živi poslednje dane, da sledi puč u Moskvi, i da će ponovo valjak Crvene armije krenuti preko Evrope, da će se ponovo podizati Berlinski zid, i da će opet ruska vojska doći ovde i pomoći odanim, vernim, doslednim braniocima komunizma da poraze kontrarevoluciju u Sloveniji i Hrvatskoj, pre svega. U tom trenutku Bosna im je šarenkasta...

    “U leto devedesete, stvara se generalska komunistička partija supruge Slobodana Miloševića. Oni su govorili da se sovetski drugovi oporavljaju, da taj izdajnik Gorbačov živi poslednje dane, da sledi puč u Moskvi, i da će ponovo valjak Crvene armije krenuti preko Evrope, da će se ponovo podizati Berlinski zid, i da će opet ruska vojska doći ovde i pomoći odanim, vernim, doslednim braniocima komunizma da poraze kontrarevoluciju u Sloveniji i Hrvatskoj, pre svega”

Službe državne bezbednosti, komunističke službe državne bezbednosti u Beogradu, ’90. godine donose odluku da formiraju svoje specijalne trupe, one najprimitivnije, najgroznije, one koje će u ubijanju Jugoslavije obavljati tu najstrašniju, najsramniju ulogu zločinaca.

Kad govorite trupe, mislite na jedinice koje kasnije dobijaju naziv paravojne?

DRAŠKOVIĆ: Tako je, mislim na sve, Crvene beretke, arkanovu gardu, Škorpione... I onda najpre Hrvati, a posle toga i Muslimani, odnosno Bošnjaci, gutaju mamac beogradskih službi bezbednosti, da su to četnici. A, zapravo, to su četnici koje formiraju komunističke službe državne bezbednosti od svojih ljudi. Strategija je bila u sledećem: ako uspemo ono što smo naumili, onda slava nama, komunističkim generalima, Slobodanu Miloševiću, Socijalističkoj partiji, a zločine počinjene u slavu te naše pobede pripisaćemo četnicima. A ako propadne naš projekat, kojim slučajem, onda ćemo i za poraz i za zločine okriviti četnike.

Kada se pojavio snimak na kome pripadnici Škorpiona ubijaju mladiće u Trnovu, što je, mislim i poslednje što je na ovim prostorima izazvalo bilo kakve reakcije javnosti, osudu zločina i potaknulo neka pitanja, reagirali ste...

DRAŠKOVIĆ: Kada je na televiziji prikazan snimak gde Škorpioni streljaju onu nesrećnu decu, reagovao sam kao što sam reagovao od ’91. godine, od Vukovara, pa do kraja rata, žigošući nemilosrdno, pre svega etnička čišćenja koja su činili Srbi i zločine koji su činjeni srpskom rukom u ime svih Srba, dakle i u moje ime. Da nije tih službi bezbednosti, a ja ih nazivam levijatanom Srbije...

Kad govorite u množini, a stalno govorite, na koje tačno službe mislite?

    “Kada je na televiziji prikazan snimak gde Škorpioni streljaju onu nesrećnu decu, reagovao sam kao što sam reagovao od ’91. godine, od Vukovara, pa do kraja rata, žigošući nemilosrdno, pre svega etnička čišćenja koja su činili Srbi i zločine koji su činjeni srpskom rukom u ime svih Srba, dakle i u moje ime”

DRAŠKOVIĆ: Prva, zvanična Služba bezbednosti na vrhu je očišćena. To je tzv. BIA, i oni ljudi koji su, njih trojica ili četvorica, na vrhu, oni ne pripadaju tom sistemu, oni, tobože, upravljaju tim sistemom, a upravljaju kao pijanac što upravlja svojim hodom. Unutra su ljudi koji se makli nisu. A osim toga, jedna podzemna služba bezbednosti je jača od zvanične službe bezbednosti, pa vojne službe bezbednosti, njihovi dosjei, njihova svedočanstva o zločinima, o pljačkama, sve je to pod devet brava, i proglašava se državnom tajnom. I ruka koja je iznad svih tih službi bezbednosti je na – istoku.

Gdje?

DRAŠKOVIĆ: Pa, kod bratskih odgovarajućih službi u Moskvi. Ti roditeljski odnosi se strašno poštuju. Našu OZNU formira ruski KGB 1944. godine, kao i UDB-u. Sve naše službe bezbednosti, govorim jugoslovenske, komunističke, posle rata rođene su u braku između dva Josipa, između Tita i Staljina, u kožnim čizmama, u kožnim kaputima, i činile su jedan od stubova učvršćivanja revolucionarne vlasti i obračuna sa protivnicima revolucionarne vlasti.

Vijeće ministara državne zajednice Srbije i Crne Gore, u kome ste bili ministar spoljnih poslova, izdalo je 15. juna 2005. saopćenje u kome se osuđuje zločin na “bošnjačkim zarobljenicima i civilima počinjen u julu 1995. u Srebrenici”, upućuje saučešće porodicama, te navodi da “oni koji su ubijali u Srebrenici, i koji su naredili i organizovali taj masakr nisu predstavljali ni Srbiju ni Crnu Goru, nego jedan nedemokratski režim terora i smrti, kojemu je ogromna većina građana Srbije i Crne Gore pružila najsnažniji otpor. Naša osuda zločina u Srebrenici ne završava se osudom neposrednih izvršilaca. Zahtevamo krivičnu odgovornost svih koji su, ne samo u Srebrenici, činili ratne zločine, ili su ih organizovali i naređvali...” I tada, a i iz današnje perspektive, bio je to hrabar potez. Kako je uopće došlo do izdavanja tog saopćenja, jer nikad se ni jedna vlast u Srbiji nije ogradila i priznala genocid u Srebrenici, osim tog Vijeća ministara. Da li je to bio tek politički stav, ili je saopćenje bilo istinsko uvjerenje Vas i drugih članova Vijeća ministara o onome što se dogodilo, i da li biste i danas to isto uradili?

DRAŠKOVIĆ: Državna zajednica Srbije i Crne Gore predstavljala je dva skijaša na jednoj skiji. Srbiji je bilo mnogo stalo do opstanka Crne Gore u državnoj zajednici sa Srbijom, i nevoljno je Vlada Srbije, formalno, prihvatala ono što je Vlada Crne Gore, preko svojih predstavnika u tzv. toj saveznoj vladi, zastupala. Zvanična politika državne zajednice Srbije i Crne Gore, bile su evroatlanstke integracije. Veće ministara državne zajednice, istovremeno zahvaljujući insistiranjima iz Crne Gore, zahtevalo je neodložno pronalaženje i hapšenje optuženih za ratne zločine, njihovo isporučivanje Haškom tribunalu, progon svih koji su činili zločine, neku vrstu denacifikacije, sličnu onoj kakva je sprovedena posle rata u Nemačkoj. U ime Srbije sa zadovoljstvom sve to prihvatam, to je bila i moja politika od devedesete godine, kao predsednika Srpskog pokreta obnove. Vojislav Koštunica, predsednik republičke vlade, premijer u to vreme, takođe je u svom ekspozeu za evroatlanstke integracije i za sve ovo što pomenuh. Ali onako formalno, zapiši na ledu, pa posle prinesi vatri. Nije u tome bilo ubeđenja, nego neka vrsta pozorišne glume pred Crnom Gorom, da ne bi Crna Gora otišla.  Crna Gora je na kraju otišla.

Hoćete da kažete da je u tom trenutku Crna Gora te stavove iskreno zastupala u Beogradu, a da je Koštunica to isto radio, ali samo deklarativno?

DRAŠKOVIĆ: Tako je. Kad je Crna Gora izglasala nezavisnost, ja sam i dalje bio, te 2006. godine, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. Dva dana po referendumu, ja dajem izjavu gde kažem: pred Srbijom su teški dani, ulazimo u tunel, bez crnogorskog fenjera u njemu, i kažem vam da će uskoro pasti atlantske integracije, odreći će se Srbija članstva u NATO alijansi, tobože insistirati samo na evropskim integracijama, da bi na kraju i one bile dovedene pod znak pitanja. Sve se, eto, dogodilo.

Dakle, to saopćenje Vijeća ministara nije bio smo deklarativni politički stav?

DRAŠKOVIĆ: To je bilo zvanično i lično ubeđenje ljudi koji su sedeli u Veću ministara i zvanični državni stav. Šta su nam mogli? Da nas razreše i da rizikuju raspad državne zajednice? Ne zaboravite da su tri puta u srpskom parlamentu tražili moje razrešenje dok sam bio ministar državne zajednice Srbije i Crne Gore, zbog NATO-a, zbog mog sporazuma o slobodnom prolasku NATO trupa kroz Srbiju, zbog moje izjave da je režim Slobodana Miloševića počinio zločine etničkog čišćenja nad Albancima na Kosovu, zbog mojih izjava, koje sam kao ministar davao, da mora Srbija da se potpuno odveže od zločina koji su činjeni u njeno ime od devedesetih godina i da se okrene novoj politici, očišćenoj od ljudi koji su odgovorni za te ratove i za tu ratnu politiku, i da Srbija ne sme da ratne zločine počinjene u njeno ime umanjuje, prećutkuje ili opravdava zločinima drugih počinjenih nad Srbima. Naravno, srpski parlament me nije ni birao, pa me nije mogao ni razrešiti, nego je to morao da radi parlament državne zajednice, ali stalno je Crna Gora bila uz mene i nisu mi mogli – ništa. Bio sam slobodan da vodim tu politiku koja je odgovarala, zaista, i mojim uvjerenjima, a i onome svemu zbog čega je Srpski pokret obnove u onom strašnom vremenu, a vi o tome u Bosni ne znate ništa, razapinjan na krst.

    “Kad je Crna Gora izglasala nezavisnost, ja sam i dalje bio, te 2006. godine, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. Dva dana po referendumu, ja dajem izjavu gde kažem: pred Srbijom su teški dani, ulazimo u tunel, bez crnogorskog fenjera u njemu, i kažem vam da će uskoro pasti atlantske integracije, odreći će se Srbija članstva u NATO alijansi, tobože insistirati samo na evropskim integracijama, da bi na kraju i one bile dovedene pod znak pitanja. Sve se, eto, dogodilo”

Sigurno iznosite ove stavove i tvrdnje, a ja vas pitam, jer i tada, i prije toga, a i danas, ponavljaju se tvrdnje da Srbija nije učestvovala u ratu u BiH, da su te jedinice činili neki dobrovoljci..., na osnovu čega Vi tako suvereno tvrdite da je režim stajao iza njih, da su bili pripadnici službi, da su bili pripadnici vojske?

DRAŠKOVIĆ: Pa, “izmišljam”. Opšte je poznato da nijedan mrtvački kovčeg sa ratišta u Bosni i u Hrvatskoj nije došao u Srbiju za tih ratnih godina. Opšte je poznato da niko iz Srbije nije išao ni u Bosnu, ni u Hrvatsku, da niko odavde otuda nije doterao ni frižider, ni auto, ništa pod milim Bogom. Istina je sledeća: goloruki srpski narod, u Hrvatskoj, u Bosni, napali su iskonski srpski neprijatelji – Muslimani, Hrvati, Amerikanci, Nemci, Vatikan..., čitav svet napao je na goloruki srpski narod i on je goloruk branio svoja ognjišta, i pri tome su nad Srbima napravljeni strašni zločini, a Srbi nikakve zločine nisu pravili, sem eventualno neko u pijanstvu ili samoodbrani, što se da zanemariti. E, pa to je ta istorija. Zašto dokazivati nešto, što je opšte poznato?

Zato što i danas imamo tvrdnju režima da to sve što Vi pričate nije tačno, eto zašto.

DRAŠKOVIĆ: Gledao sam nedavno jedan dokumentarni američki film, snimljen ’45, kada dvojica reportera američke vojske, koji su Nemci, odmah po ulasku Amerikanaca i  kapitulaciji Nemačke, intervjuišu mnoge Nemce raznih zanimanja, od onih na ulici do onih na univerzitetu, i zaprepastio sam se jer nema ni jednog jedinog Nemca koji tada ne govori istu stvar: mi smo žrtve svetske antinemačke zavere, potpuno smo nevini. Ostala mi je rečenica jedne šankerke, koja uljudno donosi kafu tim reporterima, i izgovara: “Moralo je ovako biti, jer mnogo kerova uhvati zeca.”

    “Zvanična politika državne zajednice Srbije i Crne Gore, bile su evroatlanstke integracije. Veće ministara državne zajednice, istovremeno zahvaljujući insistiranjima iz Crne Gore, zahtevalo je neodložno pronalaženje i hapšenje optuženih za ratne zločine, njihovo isporučivanje Haškom tribunalu, progon svih koji su činili zločine, neku vrstu denacifikacije, sličnu onoj kakva je sprovedena posle rata u Nemačkoj”

Preovlađujuće mišljenje u Srbiji danas je, nažalost, da je mnogo kerova uhvatilo našeg zeca. Jer je bila u pitanju globalna antisrpska zavera. E sad, u Nemačkoj je tom narodu, koji u tom trenutku tako misli, pokazana istina, sudario se s Aušvicom, sa užasima, zločinima kakvih nije bilo u istoriji, i sistematično, uporno, vršena je denatifikacija, sučeljavanje sa zlom i osuda zla, tako da danas niko u Evropi nije toliko odlučan i rezolutan u osudi nacizma kao Nemci.

Mene razapinju na krst kad im prenosim iskustva iz Nemačke, i kad im kažem da je u ovoj ujedinjenoj Nemačkoj, preko puta Bundestaga, parlamenta, odmah pod prozorima, memorijal holokausta i svaki nemački poslanik kad pogleda kroz prozor sudari se sa strašnim zločinom koji je počinjen u njegovo ime, u ime nemačkog naroda. Onda im kažem: zamislite nas, koliko smo mi daleko od toga da u parku kod srpske skupštine napravimo memorijal Srebrenici. Pogledaju kroz prozor, vide memorijal Srebrenici kao simbolu velikog zločina počinjenog srpskom rukom u ime srpskog naroda. Da ispred hrvatskog sabora bude memorijal Jasenovcu, ispred bosanskog memorijal jame. Gde bi nam bio kraj?

Piše: Dženana Karup Druško

(Vijesti.ba / Avangarda.ba)


Komentari - Ukupno 52

NAPOMENA - Portal Vijesti.ba zadržava pravo da obriše neprimjereni dio ili cijeli komentar bez najave i objašnjenja. Mišljenja iznešena u komentarima nisu stavovi redakcije web portala Vijesti.ba!
Prikaži još